Венац
У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ У БЕОГРАДУ ОМАЖ БОЖАНИ ЈОВАНОВИЋ (1932–2020), СЛИКАРУ КОСТИМА
Та њена трећа рука
Негде између нестварне стварности и стварне нестварности, цветала је њена чаролија дуга двадесет хиљада дана. Рука мајстора, кажу, не може се описати, мора се тумачити. Костимом је решавала ликове, глумце облачила у улоге. И у великој оскудици успевала је све да изненади. Није одевала тела него откривала душе. Крпице кројила у пачворк својих ремек-дела. Изломљене комадиће људских карактера сашивала је у мозаик њихове судбине. Стево Жигон, њен зет и сарадник, тврдио је да су сви велики писци били заљубљени у њу. А редитељ Франко Зефирели чекао ју је до смрти
Пише: Радомир Милић
Фото и илустрације: Архиве Народног позоришта, „Атељеа 212”,
Музеја позоришне уметности, Приватне збирке
Божана Јовановић рођена је 23. јуна 1932. године у Београду. Одрастала је са својим сестрама, Светланом и Јеленом. Њихова мајка Вјера, ћерка легендарног црногорског јунака Митра Мартиновића и рођака краљице Јелене Савојске, која је своје образовање и васпитање стицала у отмјеним француским школама, пренијела је и на своје ћерке наклоност ка умјетности. Светлана се бавила музиком, била је пијаниста и уредник класичне музике Радио Београда, Јелена се окренула глуми и (са супругом Стевом Жигоном и ћерком Иваном) оставила неизбрисив траг у нашем глумишту, а Божану је привукла ликовност. Завршила је Академију примењених уметности код проф. Миленка Шербана, на одсјеку сценографије. Након Академије, боравила је у Паризу на додатном усавршавању код Пола Колена. Вративши се из Париза, почела је радити као сценограф и костимограф. Убрзо је потпуно прешла на костимографију, прво у Југословенском драмском, затим у Српском народном позоришту у Новом Саду, а од 1963. па до одласка у мировину у Народном позоришту у Београду.
Радила је све вријеме предано, посвећенички, али с лакоћом и уживањем.„Професија ме ангажује у потпуности. Ма колико да је тај рад напоран, истовремено је у тој мери занимљив да ми се чини да сам се читавог живота дивно играла” – говорила је.
Посебан однос је имала према балету:„Морам да признам да највише волим да радим за балет. Балет је универзалан, апстрактан говор, ту су костимографу одрешене руке, можеш се размахнути, ту влада потпуна слобода на пољу боја, материјала, ликовности...” Но, те одријешене Божанине руке никад нису скренуле у костимографију која је самој себи сврха. Константин Костјуков је то посебно нагласио рекавши да се нигдје на свијету, гдје год је играо, није осјећао тако удобно као у њеним костимима. Са задовољством је тридесетак година сарађивала са сценографом Борисом Максимовићем и кореографом Лидијом Пилипенко и тај непоновљиви „трио снова” на сцену је поставио четрнаест великих, незаборавних балетских представа.
Драмским представама приступала је на другачији начин, што је понекад њене костиме чинило величанствено непримјетним на сцени, потпуно сједињеним са глумцима који су у њима у чудесној позоришној чаролији на сцени заиста постајали ликови које су играли. Ту чаролију најбоље је сама објаснила:„Не подносим чисте боје, ни костим на којем се види да је тек изашао из радионице. Волим када је патиниран, када се чини да га је већ неко носио, да је већ живео, или чак можда прошао и судбину фундуса...” Ако је таленат осјећај за мјеру (а то је једна од његових дефиниција), Божана је била врхунски таленат јер је непогрешиво осјећала ту мјеру виртуозно подређујући своју даровитост представи као цјелини.
Скице по којима је радила посебна су прича. Оне су много више од пуких скица, оне су истински вриједна ликовна остварења. Заиста, Божана је била и изванредан сликар. Бројна публика је током скоро седамдесет година њеног рада и пет стотина остварених представа могла гледати њене костиме на сцени, а овог лета добила је прилику да се задиви и пред њеним скицама на метарским паноима на изложби у Музеју Народног позоришта у Београду (од 7. јуна до половине септембра). Изложбу су приредиле глумачка дива Ивана Жигон, Божанина сестричина, и Душица Кнежевић. Отварање изложбе било је права мала представа, уз неуобичајено велико присуство публике. Званично је отворио Божанин сестрић и насљедник њеног ликовног дара, сликар Никола Жигон. Кроз изложбену поставку и пратећи каталог може се завирити у нестварну стварност коју нам је оставила Божана – сликар костима. Каталог садржи, између осталог, и писма „њених” режисера, глумаца и балетана: Јагоша Марковића, Иване Вујић, Никите Миливојевића, Милана Караџића, Константина Костјукова, Душке Драгичевић, Стеве Жигона, Тање Бошковић, Светлане Бојковић, Иване Жигон и Паола Мађелија. Поделићемо са читаоцима Националне ревије понешто од тога.
НАЈВЕЋА ОД НАЈВЕЋИХ
Отишла је највећа од највећих. Не знам да ли је ико био толико велики редитељ и глумац, колико је Божана Јовановић била велики костимограф.
Била је у ствари: сликар.
Као костимограф задужила нас је највећим и најлепшим! Као сарадник и човек била је скромнија од најскромнијих, оданија од најоданијих. Самозатајна до границе видљивости, а племенита до тачке нама недостижне.
У Краљевском позоришту „Драматен” радили смо Краљицу Кристину. Када су стигли костими које је реализовала дивна Марина Меденица, по Божаниним скицама, првакиња „Драматена” Малин Ек ми је на питање што не глуми више до краја одговорила: „Плашим се да не поцепам ову лепоту коју сам добила.” Сви су били задивљени костимима, и глумци и публика, усред Бергмановог и Стриндберговог „Драматена”.
Овај свет није исти после Лепоте коју му је Божана дала. Остали смо јој дужни, први ја. Њој рећи хвала – мало је!
Ипак, хвала Ти, Божана, за све.
(Из писма Јагоша Марковића)
ОБЛАЧИЛА НАС У УЛОГЕ
Од Божане Јовановић није било ни већег уметника, ни скромнијег човека.
Никада нећу заборавити најтеже кризне деведесете. Радили смо Васкрсење на музику Малера у кореографији Лидије Пилипенко. Новаца за костим минимум. И Божана нас изненади са седамдесет костима од обичне газе... Тако још једном потврди свој уметнички Гениј!
Када бих се погледао у огледало у њеном костиму, пред саму представу, имао сам утисак да сам се заправо обукао у улогу коју треба да заиграм кроз само неколико минута.
За део успеха у мојој каријери захвалан сам великој Божани и могу је се сећати, заувек, само уз велику благодарност.
(Из писма Константина Костјукова)
КАП КРВИ КОЈА ПАМТИ
Први позоришни загрљај доживела сам у Малим Пушкиновим трагедијама у режији Стеве Жигона. Био је то велики благослов. Ући у то топло окриље, и већ на првом кораку осетити да је уметник уметнику најтешњи род, окружена љубављу две црногорске принцезе – Јелене Жигон, која је глумила у тој представи, и Божане Јовановић, костимографкиње која ми је у оскудици поетског театра од фарбане вреће сатворила костим налик на најнежнију свилу.
Тек када сам се опростила са њом, гледала сам на телевизији Ивану Жигон, Божанину сестричину и нашу диву и миљеницу. Чула сам је како говори о свом црногорском пореклу, о Божанином деди Митру Мартиновићу, који је у најзначајнијем историјском тренутку био председник црногорске владе и министар војни, баш онда када Црна Гора прва улази у Балкански рат.
Тек се тада закопчало последње дугме. Тек тад било је јасно како то крвоток у нашем загрљају заувек струји сестринском снагом. Онај осећај заједништва док смо Божана, Јелена и ја у најтешњем уметничком раду радили Пушкинове трагедије, добио је своје име. Док сам гледала Иванин интервју, сетих се да је мој предак Јована Бошковић, била супруга баш том истом Митру Мартиновићу и да тај сестрински загрљај од почетка до краја није био нимало случајан. Имале смо заједничке претке и заједничке капи аскетске и страствене крви. Оне за коју не постоји речица „не”, за коју не постоји ниједна препрека да се оствари оно чему је суђена сценска, животна и божанствена Лепота.
(Из писма Тање Бошковић)
БОЖАНИНА ТРЕЋА РУКА
Препричава се да је у младости била једна од најлепших жена Балкана. Она се и тада, међутим, крила по споредним улицама не би ли избегла погледе очараних пролазника који су се окретали за њом, исто тако као што потом није прихватала да се клања на крају представе.
Одело не чини човека, али истински костимограф и не кроји одећу, већ чини сасвим видљивом – људску Душу.
Божанин Костим увек је тежио не да одене, већ да разголити Тело човека, не би ли у пуном сјају, пред нашим очима, засјала пред нама његова Душа.
Тим својим поривом да људске судбине заогрне плаштом своје танане љубави према човеку, Божана се уткала непролазним ткањем у њихово памћење. У њеном чаробном свету којим се „играла стакленим перлама” одгонетала је ону Дучићеву мисао „да је сваки човек као роса, и да се за сваким може заплакати”. Осећала је Божана да је њена кичица – та њена „трећа рука” – подједнако потребна и ономе кога ће, попут судбине, обасути свилом и кадифом, колико и људима чији ће сурови живот покрити сукном и исцепаном ритом – не би ли и његова туга заблистала узвишеним сјајем уметности.
На генералним пробама тихо је зашивала све оно што је у глумачкој игри било још увек распарано – копчајући последње шавове који још нису срасли између Глумаца и њихових Улога.
Нисмо је никада виђали по кулоарима, није се дружила са глумачком елитом на коктелима, нити ишла по пријемима. Испијала је кафу са гардероберкама, модисткињама, кројачима и кројачицама, почињући сваки од својих двадесет хиљада радних дана речима: „Хајде да попушимо једну цигару, па да кренемо.”
Друштво за разговор током шездесет година рада није одабирала сама Божана, већ светска литература. Изузетни карактери, просејани ситом векова, прилазили су Божани с молбом да их изнова оваплоти. Ниједног од њих није одбила. Сваком од њих прецизно је измерила „специфичну тежину материјала” њихових душа.
Малене крпице кројила је у пачворк својих ремек-дела. Састављала је изломљене комадиће људских карактера у мозаик њихове Судбине.
Тражила је Божана од органдина да буде нестварнији, од тила да буде још прозрачнији, од муслина да буде лакши, од плиша да буде још баршунастији. Додиривала је материјале са необичним даром да их у заносу стваралаштва дематеријализује, гледала их очима благости којима је све оно што је банално узвисивала на ниво Метафоре. Зато се у тренутку кад је отишла учинило да са њом није нестала само епоха у којој је живела, већ и све оне епохе које је пред нама учинила присутним, блиским и реалним.
Кад Човек оде, остајемо за њим у жалости, у црнини. Уместо црнине за Божаном смо остали одевени у палету најнежнијих боја.
Божана нас, дакле, сасвим сигурно, није напустила. Она то само ни на овој изложби не жели да нам се поклони...
(Писмо Иване Жигон)
ВЕЛИКА ТО ЉУБАВ БЕШЕ
Ево истине.
Било је то у време када је Олимп још постојао за све нас, када се Зевс одлучио да од Божане Јовановић начини Богињу. И то Богињу осмеха, шарма, лепоте и, наравно, Богињу свих кројачких радионица, и мушких и женских, овога театарског света. Због тога су Божанине пробе биле небеске (целестиалне) кореографије. Мушки кројачи скакутали су као пажеви у бестелесном стању, а кројачице лебделе као нимфе. Сви су били весели и насмешени, док би божанске Божанине руке миловале материјале и глумачка тела, а глумци би упијали тај мир као мелем.
Сести и покушати причати о Теби, Богињо, посао је за Песника, а ја то, нажалост, нисам. Могу причати о нечему што многима није познато.
Било је то на нашој премијери Харолд и Мод. То је било у другом миленијуму... 1980... На премијеру ми је дошао један Тосканац. Мој пријатељ, Франко Зефирели. На крају представе тај Фиорентинац неугодни, отров неодољиви, честита свима од срца и мени каже: „Остајем још три дана, организуј разгледање Божаниног фундуса! Морам видети! То ти је, мали, наредба!”
Многи не знају да је Зефирели, велики филмски, театарски и оперни режисер, почео као сценограф и костимограф Лукина Висконтија и да је наставио често у својим делима сам радити декор и костиме, али, ето, заљубио се у Божанине костиме на први поглед.
Да скратим причу, ишли смо у фундус Југословенског драмског позоришта и разгледали разне Божанине представе.
Франко је звао Божану пуно пута. Четири или пет година касније у Милану ме је питао за њу. Велика је то била љубав. Али, она није радо путовала. Таква је била. Божанствено стидљива.
Франко је умро 2019. Ја мислим да је отишао да је чека. Наћи ће он њу. Уосталом, она је Богиња.
(Из писма Паола Мађелија)
***
Божанствена Божана
Попут Микеланђела који је годинама лежећи сликао Сикстинску капелу и тако један скроман простор начинио божанским, Божана је својим костимима позориште чинила простором божанске запитаности.
(Из писма Иване Вујић)
***
Костим који решава ликове
... На костимској проби Гогољеве „Женидбе” чуо сам да ме Мира Бањац, која је играла Фјоклу, тражи по позоришту. Кад сам је угледао у костиму, викнула ми је: „Мени је Божана решила лик са овим костимом!”
(Из писма Милана Караџића)
***
Највећи писци заљубљени у Божану
Заједно смо урадили тридесет три представе.
Мени се чинило да је само Божана умела да одене ремек-дела највећих писаца. Рекао бих, највероватније су зато највећи писци и били заљубљени у Божану.
(Из писма Стеве Жигона)
